Ne tako daleko, ne tako davno, u Turskoj, u Evropskom centru kulture - Istanbulu, od 28.02. do 07.03. 2010. godine, sa 24 učesnika i sa još 20-ak organizatora živela sam u bajci koja se zove Eestec razmena.
Na moju sreću samo sam se ja iz Niša našla u Istanbulu. Kažem na sreću, jer smatram da nema ničeg lepšeg od neizvesnog putovanja gde nikog ne poznaješ i gde si prepušten sam sebi. Tada se upuštaš u avanturu i polako učiš o svetu oko sebe, ali na tim putešestvijama u stvari upoznaš samog sebe. Dakle, na put u Istanbul podjoh sama, ali osećaj samoće me je pratio samo do železničke stanice, gde sam se u vozu našla sa budućim prijateljima. Čim sam videla spisak participanata, kontaktirala sam ljude iz okolnih zemalja i dogovorili smo se da putujemo zajedno. Bilo je tu ljudi iz Srbije, Hrvatske, Bosne, Slovenije i Nemačke. Žurka je odmah počela. Pivo i medovača su počeli da kruže, a mi, deca željna avanture, odmah smo zakopali ratne sekire naših očeva i stvorili carstvo u kome caruje drugarstvo. Izabrali smo voz kao prevozno sredstvo jer je najjeftinija varijanta (Balkan flexi pass karta od 50 eura, i 30 eura doplate za spavaća kola su pokrili putovanje do Turske i nazad), najbolje žurke su u vozu
, a i najduže traju – u ovom slučaju 20 časova.
Komplikacija, što se tiče viza, na putu do Turske ne postoje. Novi biometrijski pasoš i par evrića u džepu je dovoljno da se stigne do Turske. Tranzitna viza kroz Bugarsku više nije potrebna, a Turska viza se kupuje na granici i košta 10 eura.
Istanbul je grad koji ostavlja bez daha. Kontrast orijentalne i zapadne kulture, džamije vs. neboderi. Miris kebapa u vazduhu. Gužva. Tramvaji. Miris mora. Najveći grad u Evropi, sa oko 16 miliona stanovnika, prostire se na dva kontinenta. Gde god da kreneš potrebno je sat-dva, i to nekim prevoznim sredstvom, da stigneš na željenu lokaciju.
Moram priznati da sam imala gomilu predrasuda o Turcima, iako sam smatrala da predrasude ne postoje u mojoj glavi. Eh, grdno sam se prevarila. Ali kao što rekoh na početku, čovek kada putuje najviše spozna sebe. Turci su predobri ljudi, ljubazni, fini, uvek nasmejani i spremni da pomognu. Nikako napadni. Mislila sam da će me na Grand Bazaru juriti, vući za novčanik da kupim nešto, ali ne, baš su pristojan i kulturan narod. Ono što me je iznenadilo jeste da mnogi govore srpski. Takodje, očekivala sam žene zavijene u marame, ali videla sam ih svega desetak. Konzervativni? Ništa manje od Srba. To se najbolje ogleda u diskotekama: Turci piju kao mi (dobro, dobro, skoro kao mi), piju i devojke (a ja zamišljala da čak i ne izlaze), parovi se ljube (ne važi priča da to ne rade na javnom mestu). Simpatično je da tamo svi igraju, momci su toliko razigrani, da čak igraju bolje od žena. I ono čime me plašila majka: ''Ukrašće te tamo, oni vole plavuše.'' Ispalo je i da plavuše vole garave
.
Bili smo smešteni u sasvim solidnom hotelu. Hrana nam je bila obezbedjena. Jedino što smo plaćali bilo je piće prilikom izlazaka (pametno sa njihove strane) i prevoz uveče iz grada do hotela - po 1,5 euro. Imali smo iznajmljeni autobus kojim smo putovali gradom, do fakulteta gde su bila predavanja, do opštine gde je bila večera (doručak je bio u hotelu, ručak u menzi), prilikom obilaska grada... Hrana je preukusna za sve one koji vole začinjenu hranu, a istovremo je i zdrava sa mnogo voća i povrća. Nekima je falila svinjetina, ali preživeli smo i bez nje. A Turke nije bilo teško naterati da, na Internacionalnoj večeri, probaju svinjetinu. Nekako je baš išla uz rakiju
.
Imam osećaj da od grada ništa videli nismo, iako smo posetili dosta znamenitosti. Ali nedeju dana je malo da se upozna ovakav raj na zemlji. Posetili smo Plavu Džamiju, Aja Sofiju, Dolambahče Palatu i još neke, Miniturk, Baziliku, vodili su nas u fabriku baklava gde je bila i degustcija, obilazili smo Bosfor brodom, pušili nargile, išli na Grand Bazar i još mnoooogo toga. Bilo je i više nego dovoljno dobrog provoda: Welcome party, Hat party, Mask, Graffiti, Nargila party, Internacionalno veče, Farewell party. Dovoljno žurki da se oporavljaš naredne dve nedelje.
Eh, a samo par sati posle žurki, usledila bi predavanja. Oni najizdržljviji su uspevali da slušaju nešto, ili su bar držali oči otvorene, ali mnogima, kako učesnicima, tako i organizatorima glava nije mogla da stoji. Sila zemljine teže je nadvladavala svaku želju za novim saznanjem
. No, šalu stranu, predavanja su bila stvarno kvalitetna, a predavači odlični. Tema radionice je bila ''Greenergy'', odnosno govorilo se o obnovljivoj energiji: solarnoj energiji, energiji vetra, hidroenergiji itd. Pokazali su nam auto koji radi na sunčevu svetlost i pokretnu kuću koja koristi isključivo obnovljive vidove energije.
Ono što mi najviše nedostaje sa ovog putovanja jesu ljudi iz cele Evrope: Turske, Grčke, Portugalije, Makedonije, Poljske, Nemačke, Hrvatske, Bosne, Rumunije, Madjarske, sa Kipra, iz Slovenije, Italije i iz Srbije (BG i NS). Najviše je bilo ljudi sa Balkana pa smo često pričali “Balkan esperanto'', zbog čega su nam ostali zamerali i govorili da je to “Balkanski lobi''. Ali svi smo se lepo slagali, i sada kada je sve gotovo, ostali smo u kontaktu i nadamo se da ćemo ostvariti obećanje - da jedni druge posetimo. Svaka bajka ima kraj, pa ima i ova. I to srećan kraj.
P.S. Poznato je da su ljudi poročni i da brzo postaju zavisnci duvana, droge, alkohola... I ja imam jedan porok. Medjutim, on je mnogo zdraviji, ali je neizlečiv. Moj porok jesu razmene. I jedva čekam da dobijem novu dozu Eestec spirita, jer već kriziram.
